ko je ovde lud3dOduvek sam prezirala psihijatre. Nisam imala bolje mišljenje ni o klasičnim psiholozima. Nekako, njihovi šabloni su mi ukazivali na neukost koja nema težnju za razvijanjem. Suviše njih je imalo realne, nerešive psihološke probleme u sopstvenom životu, da bi mi bili iole kredibilni. Piscima ću pre da verujem. Oni već hiljadama godina posmatraju ljude i uz iskustvom nataložen senzibilitet, pokušavaju da ih sve bolje razumeju. Psihijatrija se, čini mi se, u tom pokušaju vrti u krug. Uzaludno. I značajno kraće!
Pre osam godina sam počela da se družim sa psihologom, antipsihijatrom po orijentaciji i nekadašnjim učiteljem za ljudski razvoj, a sada čovekom koji jednostavno voli ljude, Dragoslavom Grujičićem Gruyom. Gruya mi je danima pričao istorijate svih grešaka, koje je iznedrila psihologija i psihijatrija, a koje imate tako živopisno i provokativno opisane u ovoj knjizi, koja prosto vapi da preraste u dramski tekst ili tv serijal sličan „Zoni sumraka“…
Gruya je jedini čovek, ili psiholog, koga znam, da je legao 340 puta na dušek raznih škola nove psihologije i prošao ličnu terapiju, a zatim, ne pristavši na šabloniziranje i uzimanje licence, napravio svoj slobodan model psihoterapije, koji je označio sa „Krugovi bliskosti“.
Ovo sve pričam jer mislim da sam posle decenije druženja i učenja, konačno i samostalnog psihoterapijskog rada, kvalifikovana da ocenim validnost psiholoških rukopisa koji se nađu pred mojim očima. I Leonorin rukopis, sazdan od dramski oživljenih studija slučaja, razgalio me je toliko da sam oduševljeno u sebi ponavljala: „Hvala ti, Bože, da nisu svi slepi koji se školuju na našim zastarelim studijama. Da ljudi, koji su izmislili nazive duševna bolnica i duševni bolesnik, ipak priznaju postojanje duše“.
Leonora je mlada, pronicljiva, duhovita i za razvoj otvorena ličnost, koja ovom knjigom ima neverovatnu misiju, da nastavi putem antipsihijatrije, koji je u ovoj zemlji šablona, uvlakača, prosečnih i korumpiranih, veoma mukotrpan posao.
Svaka pričica je dovoljno kratka i sažeta a ubitačno jezgrovita, da jasno ukazuje da je istorija naše civilizacije, zapravo, istorija ljudske gluposti! A od svih gluposti, psihijatrija je, na žalost, jedna od najvećih, danas puka službenica farmaceutske mafije i pod kompleksom niže vrednosti pred veličanstvenom, a podjednako prepotentnom „tetkom“ Medicinom.
Najtužnija bolnica u kojoj sam bila da posetim svog dobrog druga, bila je Palmotićeva, gde se na licima ljudi videla duboka patnja, patnja duše. A samo su ih tretirali medikamentima… Tada sam, s tugom, shvatila da ni medicina, ni psihijatrija, ne priznaju ni dušu, ni osećanja, niti intimne teskobe pojedinca za svoj fokus interesovanja. Radije, one se morbidno zanimaju za patologiju i njeno širenje ka svim porama naše svakodnevice. „Ko je tu lud!?“ Realno je pitanje, jer ludi, a sposobni da funkcionišu, vladaju nama, politikom, društvom, dok preosetljivi, napaćenih duša, (samo zato što ne funkcionišu po obrascu), bivaju izolovani i proglašeni bolesnima…
Slatko sam se i smejala i tugovala, čitajući ljupke, a opet potresne Leonorine priče, kojima ona želi da lju-de probudi, ukaže im na činjenice da su te gluposti bile vrhunski domet nauke pre stotinu, pedeset, trideset godina… i zašto onda, bez skepse, prihvatamo sadašnje domete te iste nauke, koja očigledno ne zna odgovor ni na tako jednostavno pitanje, šta je to ljudska duša!?
Mogla bih stranice i stranice da ispišem o asocijacijama koje su mi izazvale svaka od ovde ponuđenih mini verzija ljudske sudbine, ispričane u prvom licu, iz pera Leonore Pavlice, ali ovde ću se zaustaviti…
Budite slobodni i kreativni, potpuno otvoreni i razmišljajući ljudi dok budete čitali ovu knjigu. Ljudima ne trebaju dijagnoze i sedativi. Treba im ljubav i razumevanje. Bravo, Leonora!
Maja Volk
čovek

Kupi knjigu