12072739_841156976001676_6275977044152088933_n

Kada čitam knjige potpuno se srodim sa štivom, posebno ako je slikovito, bogato opisima i stilskim figurama, ako ima lucidnosti i nepredvidljivosti. Zauzmem busiju, odmah potom i ulogu. Ovako bogatu knjigu napisao je Милорад Новаковић. Pozorište u našim rukama ne daje mira ni mislima ni emocijama. Volim pisce koji me teraju da sve vreme čitanja pokrećem misao. Oduševi me sam početak i snaga tih misli! I pre nego što postanete toga svesni uvučeni ste u jedan drugačiji svet, u jedan novi oblik postojanja i u svaki lik ponaosob. Likovi snažni, izrazitih obeležja, autentični i jednako važni. Akcija i dinamika ne dopuštaju vam da odahnete, naprosto vas vuče priča i radnja. Pisano specifičnim moravskim dijalektom što radnju čini dinamičnijom te daje utisak da ste direktni učesnik ove bajne pozornice na papiru. Žive slike čine vas ravnopravnim učesnikom knjige i imate osećaj kako samo otvarate vrata prelazeći iz sobe u sobu, kao da ste tetka Krletu mečki ili duh-pandan baba Amfrosiji. Milorad je, po osećaju za knjige i iz ugla čitaoca pre svega ovo slobodno kažem, naš Sartr. Čitam i zapažam kako se ova knjiga vrlo jednostavno može ekranizovati.
Od srca vam preporučujem “Dilkan, bre” i da mi pokojna baba Amfrosija oprosti – neka knjigu prate dobri dusi. Onako dobri kakav je Krle mečka.

Deo romana: ” Kad smo u svoji snovi i u svoje mišljenje, ondak se odigrava sve po našu volju i ondak je sve tako da nam mlogo odgovara što je tako, i tuna je svaki u centar, i mlogo mu je lepo u ova život, i svi okolo su taki kaki on oče da bidnu po njegovu volju….”

Pavica Veljović, satiričarka

Kupi knjigu